Ђачко :: Чедомир Качар

Чедомир Качар

Особа коју овде видите, има 52 године и 55 година баскетанерског стажа. Не питајте како је то изводљиво, јер логичан и рационалан одговор се не могу наћи у овоземаљским законима мудрости. Све је могуће кад пред вама стоји осмо светско чудо! Човек који није направио ни један сувишан корак на баскету. Његови покрети су усклађени са космичком енергијом, а утакмице које игра прелазе из фазе уметности у домен научне фантастике. Како, зашто, где, су једине речи који његови противници изговарају, док погнете глава напуштају И како то по неписаном правилу бива, најбољи су увек и најскромнији. Зато и јесу најбољи! Никог није никад подценио, мада је знао да су сви његови противници изгубили у старту. Непроцењиво искуство, посвећеност баскету и разумевању правог значења речи „тимска игра“ је оно што краси овог играча. Ветеран ветерана, велики Гуру баскета, Сенсеи, свевишњи, све су то скромне речи којим бе се покушала описати ова икона Ђачког игралишта. терен.

О себи Рођен сам у Новом Саду, 08.10.1957. године. Е сад, ту дође средња школа, факултет и тако даље, али најбитнији је баскет у целој тој причи. Тек 1970. године после првенства у Љубљани, где смо освојили титулу, ја сам се упознао са кошарком. До тада сам тренирао фудбал. Мораш схватити оно време, када није било телевизора, него си само слушао преносе преко радио и гледао неку литературу ,слике..без везе. Први пут сам гледао кошарку баш тај пренос из Љубљане, 1970. године. То је она екипа Кораћ, Цветковић..Тек после тога сам почео да играм баскет. Наравно, нисмо ми имали средства и могућности које сада стоје младима на располагању. Наш први кош је био направљен од канте, коју смо ставили на дрво и тако убацивали. У школи Тоза Марковић, био је рукомет, па су те онда ставили кошеве. Ех да су мени били услови као што сада имају млади.. Tек на средњошколском првенству су ме приметили тренери и тако сам почео да играм за Славију, а касније за Војвоидну и Партизан из Новог Сада. Тренирали смо у бившој Кабеловој сали код Спенса, коју су после срушили. Тренери у тадашњим клубовима су били углавном Словаци и Мађари. На пример, покојни Демшар муж од чувене Марије Вегер од које сам ја учио леви улаз. Е кад се само сетим.. У то време чак није ни била тројка. Пуцао сам са 7м као сада са слободног бацања, озбиљно ти кажем. 1972. кад сам се преселио са Детелинаре у Максима Горког, била је шљака на теренима, ако се добро сећам. У то време долазили су тадашњи великани као напр. Љуба Миловић, Лајиновић.. Уф, тада се играло 100 на сат. Увек је и публике било, сто екипа, а сада мораш да молиш људе да играју :) Све наопако.. На овим теренима, ми смо проводили од јутра до увече. Знам да можда звучи отрцано, али стварно било су то другачија времена..Идем сад да очитам лекцију овим клинцима, па кући да мало одморим :) Рекли су други "Гледам и не верујем..." Голијат "Смејем се, а плакао бих..сигуран сам да ни он не зна шта је сада урадио" Лошми "И да! То је мој човек! Он је тај невидљиви четврти играч у нашој екипи!" Чаба "Чувај га лепо! Видиш да не промашује! Напунио нас је ко паприке.." Божа " Aли како је дао кош?? Куда је та лопта прошла, па чак сам га и фаулирао!?" Миљан "Без коментара..." Бојан Веровали или не

X

‹ ›